Godišnji II

Dakle ujutro smo stigli na Firule u bolnicu. Čekali i čekali, a imali smo br. 11.
Mali je bio nervozan pa sam ja s curama i bebačem malo prošetala, no u krugu bolnice nije bilo ničega, ni budice (trafike) ili bilo čega gdje bismo uzrli sok ili neke kekse.
Muž je ostao s Petrom (njemu je zapela kost) u čekaonici a mi smo lutale.
Ova malađa curka me je izludjela. Stalno je ponavljala: "Ti si se sigurno izgubila! , Meni je vruće!, Past ću u nesvjest!"
Iako sam nastojala ostati mirna, bila sam već polu-luda.
Bebać je isto bio nervozan, jedino ova starija cura koja je i inače prilično flegmatična poslušno i bez komentara hodala zamnom i šutjela, kao da štedi energiju!
Konačno sam izvan bolnice pronašla neku jadnu pekaru gdje sam kupila djeci tvrdu i možda čak i staru pizzu.
Svi smo je žvakali, jer smo nakon tri sata čekanja gladni i jadni, odnjela sam i Petru jedan komad, koji je uza sve svoje muke bio i gladan.
Žvakao je komad pizze i odjednom mu je komad hrane pogurao kostkoja je bila zapela te je s komadom pizze kliznula dalje!
Iako mi je odlanulo, ipak sam pričekala red, da ga doktor pregleda.
I tako je sve dobro prošlo.
Lječnik nam je rekao da je bolje da se Slavonci drže mesa, a ribu da ne diraju!
Samo sam se nasmijala iako se nisam složila s njim! Možda jedino da klinci ne jedu sami!
Inače im ja prije očistim komad mesa pa oni onda jedu, no ovaj puta su oni bili s tatom na večeri u restoranu a ja sam išla uspavati malog Tomija.
Imali smo još nezgoda tipa opekla me meduza, stao sam na ježa ...
No sve je dobro što se dobro svrši.
Na povratku kući naišli smo u Međugorje i u Pošušje tj. u selo Zagorje - rodna gruda muževih roditelja , no o tome u sljedečem postu!